Štitasta (štitna) žlezda

Štitna žlezda je jedna od najvećih endokrinih žlezda u organizmu koja pomoću svojih hormona reguliše metabolizam ostalih organa.

Nalazi se u prednjem delu vrata ispred grkljana i dušnika, a ima oblik štita ili leptira sa raširenim krilima.

Štitna žlezda se medicinski ispravno naziva štitasta, ali se naziv štitna odomaćio u upotrebi. Štitasta žlezda se ponekad naziva i tiroidna, od starogrčke reči tyreos što znači štit.

Za pravilno funkcionisanje štitne žlezde veoma je važan jod koji se preuzima iz krvotoka.

Najvažniji hormoni kojima štitna žlezda reguliše metabolizam, su tironin i tiroksin. Štitna žlezda proizvodi i hormon kalcitonin, koji učestvuje u regulaciji koncentracije kalcijuma u organizmu.

Štitna žlezda reguliše metabolizam organizma tako što ga ubrzava ili usporava pa se zato kaže da neki ljudi imaju „brz“ odnosno „spor“ metabolizam.

Za organizam nije dobar ni uvećan ni smanjen rad štitne žlezde.

Uloge štitne žlezde

Pored regulacije metabolizma, štitna žlezda ima i mnoge druge važne funkcije u organizmu:

• utiče na pravilan rast i razvoj fetusa i dece (naročito nervnog sistema),
• utiče na održavanje normalnog toka trudnoće i pravilnu seksualnu funkciju muškaraca i žena.
• podstiče stvaranje proteina (belančevina),
• ubrzava razgradnju masti iz masnog tkiva,
• ubrzava rad srca i povećava njegovu snagu (minutni volumen srca),
• povećava potrošnju kiseonika i stvaranje toplote,
• povećava snagu mišića umerenom koncentracijom svojih hormona, a izaziva umor i tremor (podrhtavanje) njihovom visokom koncentracijom,
• podstiče budnost, pamćenje i sposobnost učenja,
• povećava nervozu,

Pravilna ishrana za štitnu žlezdu

Za pravilan rad štitne žlezde naročito je bitan jod koji se iz spoljašnje sredine unosi hranom i vodom. Dnevna potreba odrasle osobe za jodom iznosi 150µg (mikrograma) odnosno ~1mg nedeljno.

Namirnice bogate jodom su:

• crni luk,
• produkti mora (riba, morska trava, suve morske alge, rakovi itd.),
• pečurke,
• jetreno ulje bakalara.

Joda ima i u mesu, jajetu, mleku, belom luku, ananasu, kruškama, limunu, ali u manjim količinama.

U mnogim delovima sveta pa i kod nas, koncentracija joda u zemlji je niska, što znači da joda nema u dovoljnoj meri ni u vodi ni u hrani. Uglavnom su to planinske oblasti.

Zbog smanjenog unosa joda kod odraslih se javlja struma ili gušavost, dok se kod dece javlja i niz drugih štetnih poremećaja poput mentalne zaostalosti (kretenizma).

Uz nedostatak joda u ishrani, deficit joda se može javiti i kao posledica konzumiranja hrane koja ima velike količine strumogenih namirnica koje smanjuju apsorpciju joda. To su npr.:

• kupus,
• kelj,
• karfiol,
• keleraba,
• spanać,
• brokoli.

Kako bi se sprečile posledice deficita joda, vrši se jodiranje kuhinjske soli – dodavanjem 20 mg jodnih jedinjenja na 1 kg soli. Dnevne potrebe za jodom podmiruje 7 - 8 grama ove soli (oko 2 kafene kašičice). Vremenom se koncentracija joda u soli smanjuje, naročito ako se sô čuva na visokoj temperaturi. Zato sô treba dodavati hrani nakon kuvanja jer gubitak joda kuvanjem može biti i preko 50%.

Uvećana štitna žlezda sa smanjenom funkcijom se može javiti i kod preteranog unosa joda u organizam. Smatra se da ukoliko dnevni unos joda ne prelazi 2mg, nema opasnosti od štetnih efekata joda na organizam.

Bolesti štitne žlezde

• Struma, poznata i kao „guša“ se manifestuje kao uvećana štitna žlezda.
  Struma se može javiti i kod povećane, ali i smanjene funkcije štitne žlezde.
  Postoji toksična i netoksična struma:
  • Toksična struma je najčešće povezana sa povećanim nivoom hormona,
  • Netoksična struma je uzrokovana nedostatkom joda (poznatija kao „endemska struma“).
  Takođe, struma može biti praćena i normalnim nivoima hormona štitne žlezde u krvi.
• Hipotireoidizam (najčešći primer je Hašimoto (Hashimoto) tireoiditis) predstavlja smanjenu koncentraciju tireoidnih hormona. I u ovom slučaju se može javiti struma.
• Hipertireoidizam (najčešći primer je Grejvsova (Gravesova) bolest) označava povećanu koncentraciju tireoidnih hormona. Može i ne mora biti praćen pojavom strume.
• Maligni tumor (rak) je relativno čest, može se javiti kod osoba svih uzrasta i oba pola, pri čemu se češće javlja kod žena i osoba starijih od 30 godina.
• Solitarni čvor je veoma česta pojava, prema pojedinim istraživanjima više od pola odrasle populacije ima ovu promenu. Uglavnom je benignog karaktera.
• Tireoiditis je zapaljenje štitne žlezde koje je najčešće praćeno poremećajem funkcije, uglavnom hipertireoidizmom.

Simptomi smanjene funkcije štitne žlezde

Hipotireoidizam znači smanjenu funkciju štitne žlezde i slabije lučenje tireoidnih hormona. Simptomi su:

• pad metabolizma,
• povećanje telesne težine,
• usporen rad srca,
• osetljivost na hladnoću (zimogrožljivost),
• slaba pokretljivost creva, što kao posledicu može imati zatvor (opstipaciju),
• bleda, suva i perutava koža,
• žućkasta nijansa kože čela, dlanova i tabana,
• krti i lomljivi kosa i nokti,
• usporenost,
• zaboravnost,
• umor i malaksalost,
• depresija i psihoza,
• impotencija kod muškaraca i poremećeni menstrualni ciklus kod žena,
• smanjen libido i sterilitet kod oba pola,
• otečeno lice i očni kapci.

Pravilna ishrana kod smanjene funkcije

Kod osoba sa smanjenom funkcijom štitne žlezde preporučuje se unos sledećih namirnica:

• plava riba kao što su tunjevina, skuša, haringa, losos jer su bogate selenom i omega-3-masnim kiselinama,
• morski plodovi i školjke,
• integralni pirinač bogat selenom,
• orašasti plodovi,
• suncokretove semenke,
• citrusno voće i banane,
• jagode i šljive,
• šargarepa i paprika,
• maslinovo i riblje ulje,
• zeleni čaj.

Zbog smanjene funkcije štitne žlezde i usporenog metabolizma, preporučljivo je povećati unos vode u organizam.

Glavni faktor koji utiče na pojavu i razvoj hipotireoidizma je stres, a najbolji način za njegovo smanjenje redovno upražnjavanje fizičkih aktivnosti koje podstiču aktivnost štitne žlezde i ubrzavaju metabolizam.

Simptomi povećane funkcije štitne žlezde

Hipertireoidizam znači povećanu funkciju štitne žlezde i intenzivnije lučenje tireoidnih hormona. Simptomi su:

• ubrzani metabolizam,
• ubrzana potrošnja energije,
• gubitak telesne težine i pored dobrog apetita,
• stvaranje toplote,
• često preznojavanje,
• ubrzano lupanje i preskakanje srca (aritmija),
• povećan apetit i pokretljivost creva što za posledicu može imati dijareju,
• topla i vlažna koža, crveni dlanovi, povećana pigmentacija i depigmentacija,
• anksioznost i nervoza,
• opadanje kose.

Pravilna ishrana kod povećane funkcije

Kod osoba sa povećanom funkcijom štitne žlezde preporučuje se povećan unos aminokiselina, proteina i kalcijuma. Takođe, preporučuju su:

• integralne žitarice,
• strumogeno povrće (kupus, kelj, karfiol, keleraba, spanać, brokoli), kao i pasulj i rotkvice,
• začin kurkuma,
• omega-3-masne kiseline,
• vitamin C,
• soja, ali u fermentisanom obliku kao soja sos, tofu, miso.

Osobama sa povećanom funkcijom štitne žlezde se ne preporučuje boravak na moru, sunčanje, izlaganje visokim temperaturama i aktivno bavljenje sportom, dok se sa druge strane preporučuje boravak na planini, umerena fizička aktivnost i izbegavanje stresnih situacija.

Unos veće količine kafe ima štetno dejstvo na pravilan rad štitne žlezde jer kafa istovremeno poseduje stimulativni i strumogeni efekat na njenu aktivnost. Naime, kafa podstiče stvaranje tireoidnih hormona što predstavlja problem u slučaju da je aktivnost štitne žlezde već povećana, dok sa druge strane, otežava apsorpciju joda iz krvotoka što predstavlja problem kad je aktivnost štitne žlezde smanjena.

Dijagnoza poremećaja štitne žlezde

Klinički pregled podrazumeva pipanje štitne žlezde, čime se može steći uvid u to da li je žlezda uvećana, kao i slušanje stetoskopom kod izraženih uvećanja.

Drugi i vrlo čest način dijagnoze poremećaja je metoda snimanja štitne žlezde:

• ultrazvukom kako bi se ustanovilo da li postoji uvećanje štitne žlezde i prisustvo čvorića i cista,
• nuklearna metoda snimanja koja se sprovodi pomoću vezivanja radioaktivnog joda u tkivu žlezde,
• CT skener i magnetna rezonanca (MRI).

Dijagnoza poremećaja se može sprovesti i analizom krvi kojom se određuju nivoi tireoidnih hormona u krvi:

• slobodnih (engl. free) tireoidnih hormona (FT3, FT4),
• ukupnih tireoidnih hormona (T3, T4),
• tireo-stimulišućeg hormona (TSH).

Još jedan metod dijagnoze koji se primenjuje u slučaju da se sumnja na pojavu malignih čvorića je biopsija štitne žlezde. Biopsija se obavlja se uz pomoć tanke igle koja se koristi za ispitivanje čvorića.

Ova metoda se sprovodi uz kontrolu ultrazvukom kada se tanka igla plasira direktno u čvorić nakon čega se jedan njegov deo izvlači i šalje na patohistološki pregled. Ova metoda je, ukoliko je stručno izvedena, generalno bezopasna i osim manjeg hematoma (koji se ponekad javlja) ne dovodi do većih komplikacija. Osim toga, metoda se smatra bolnom koliko i vađenje krvi iz vene.

Hipertireoidizam – simptomi, uzroci, rizici i komplikacije

Hipertireoidizam označava preterano lučenje hormona štitne žlezde i može uticati na funkciju gotovo svih organa u telu.

Prepoznajte simptome

Simptomi hipertireoze su često prikriveni ili nalikuju drugim zdravstvenim problemima, što može otežati postavljanje dijagnoze. Najčešće se javljaju:

• Nenamerni gubitak telesne mase, čak i uz očuvan ili povećan apetit
• Ubrzan ili nepravilan rad srca (tahikardija, aritmija, palpitacije)
• Pretjerano znojenje i povećana osetljivost na toplotu
• Nervoza, razdražljivost, osećaj unutrašnjeg nemira
• Tremor (drhtanje ruku)
• Umor i slabost mišića, naročito u rukama i butinama
• Poteškoće sa spavanjem i poremećaji sna
• Tanka, lomljiva kosa i krhkost noktiju
• Pojačane stolice ili češće pražnjenje creva
• Poremećaji menstrualnog ciklusa kod žena
• Povećana štitna žlezda (pojavu otoka ili „guše“ na vratu)

Zanimljivo je da kod starijih osoba simptomi mogu biti vrlo blagi ili atipični – često dominira slabost, ubrzan rad srca ili čak povučenost i gubitak apetita.

Uzroci i rizični faktori

Najčešći uzroci hipertireoze uključuju:

• Gravesovu bolest – autoimuni poremećaj koji podstiče štitnu žlezdu na preterani rad,
• Toksicni adenom ili čvorići u štitnoj žlezdi koji luče višak hormona,
• Subakutni tireoiditis – upala žlezde, neretko posle virusnih infekcija,
• Prekomerni unos tireoidnih hormona putem lekova ili dodataka ishrani.

Rizične grupe obuhvataju osobe koje:

• Imaju porodičnu istoriju bolesti štitne žlezde,
• Su ženskog pola (žene češće oboljevaju),
• Su starije od 30 godina,
• Patile su ili pate od drugih autoimunih poremećaja.

Potencijalne komplikacije

Ukoliko se ne leči, hipertireoidizam može dovesti do:

• Srčanih komplikacija kao što su trajne aritmije ili insuficijencija srca,
• Tireotoksična kriza – naglo pogoršanje svih simptoma koje može biti životno ugrožavajuće,
• Osteoporoze – smanjenje gustine kostiju i veći rizik od preloma,
• Poremećaja vida (posebno kod Gravesove bolesti).

Pravovremeno prepoznavanje i lečenje izuzetno su važni za sprečavanje komplikacija i očuvanje opšteg zdravlja.

Lečenje poremećaja funkcije štitne žlezde

Poremećaji funkcije štitne žlezde, kao što su hipotireoidizam i hipertireoidizam, zahtevaju različite pristupe lečenju u zavisnosti od tipa i težine oboljenja.

Kod hipotireoidizma, najčešći vid terapije je nadoknada hormona štitne žlezde u obliku tableta (levotiroksin). Cilj je da se postigne i održi normalan nivo hormona u krvi, čime se otklanjaju simptomi usporenog metabolizma i ostale tegobe.

Za hipertireoidizam mogu se primenjivati:

• antitiroidni lekovi koji smanjuju proizvodnju hormona,
• terapija radioaktivnim jodom koja oštećuje ćelije štitne žlezde i tako smanjuje funkciju,
• operativno uklanjanje čitave ili dela žlezde, u slučajevima kada druge metode nisu delotvorne ili su kontraindikovane.

Izbor terapije prilagođava se svakom pacijentu pojedinačno, uz praćenje nivoa hormona i savetovanje sa endokrinologom. Nakon lečenja, važno je redovno kontrolisati funkciju štitne žlezde kako bi se na vreme uočile eventualne promene i prilagodila terapija.

Šta učiniti ako primetite simptome poremećaja štitne žlezde

Ako iznenada primetite promene u svom zdravlju—bilo da je reč o gubitku ili dobijanju težine bez razloga, promenama srčanog ritma, pojačanom znojenju, otoku u predelu vrata, umoru, suvoj koži ili promeni glasa—najbolje je da se odmah obratite svom izabranom lekaru.

Ključni koraci:

• Pažljivo zabeležite sve simptome i koliko dugo traju. Neke tegobe, poput otoka vrata ili promena u energiji, mogu ukazivati na poremećaj u radu štitne žlezde, ali i na druge zdravstvene probleme.
• Detaljno opišite lekaru sve promene koje ste primetili. Čak i simptomi koji deluju nepovezano mogu pomoći u postavljanju prave dijagnoze.
• Ako vam je već dijagnostikovan poremećaj štitne žlezde i koristite terapiju, važno je da nastavite sa redovnim kontrolama prema preporuci lekara—doza terapije može se vremenom prilagoditi vašim potrebama.
• Ne zanemarujte ni najmanje promene ili povratak simptoma, čak i tokom lečenja—pravovremena reakcija može sprečiti dalje komplikacije.

Za većinu problema sa štitnom žlezdom, rana dijagnoza i odgovarajuće lečenje igraju ključnu ulogu u očuvanju zdravlja.

Ko je podložan razvoju hipotireoze?

Iako hipotireoza može da se razvije kod bilo koga, postoje određene grupe ljudi koje su podložnije ovom poremećaju. Najčešći faktori rizika uključuju:

• Pol – Žene imaju značajno veću verovatnoću da razviju hipotireozu u odnosu na muškarce.
• Starosna dob – Rizik raste sa godinama, posebno kod osoba srednjeg i starijeg životnog doba.
• Porodična istorija – Pojava hipotireoze u porodici može ukazivati na povećan rizik i za druge članove.
• Autoimuna oboljenja – Prisustvo bolesti poput dijabetesa tipa 1 ili celijakije češće vodi ka razvoju problema sa štitnom žlezdom.
• Lepak ili hirurške intervencije – Osobe koje su bile na terapiji radioaktivnim jodom, primale zračenje vrata ili gornjeg dela grudnog koša, ili su imale hirurško odstranjivanje dela ili cele štitne žlezde (tiroidektomiju), izložene su većem riziku.
• Trudnoća i postporođajni period – Ponekad se hipotireoza javlja nakon trudnoće ili u prvih šest meseci po porođaju.

Poznavajući ove faktore, možemo razjasniti zbog čega su redovne kontrole štitne žlezde posebno važne za određene grupe populacije.